Lica:
Narator, pečurkica, mama pečurka, miš, sova, veverica, zec, hrast, leptiri, mrav, pčele
PRVA SCENA: Na bini su hrast, mama pečurka i pečurkica (čuči) i veverica koja do svog izlaska biva skrivena iza zavese. Iza hrasta skriva se sova. Kada dođe red na sovu, ona izlazi i po završetku teksta, ponovo staje iza hrasta. Narator izlazi kada izgovara svoj tekst. Mala pečurka prikazuje ljutnju, tugu, nezadovoljstvo, duri se…
Narator:
Noć je bila blistava i svetla,
puna veselih boja, šarenih i sjajnih,
kao perje raspevanog petla.
Na šumskome tlu, ispod krošnje hrasta,
pečurkica, tek rođena,
brinula je zbog malenog rasta.
Pečurkica (čuči):
Mama, mama, fer ovo nije,
gde su moje tufnice,
ko li ih krije?
Zašto sam ovoliko malena,
mršava i krhka,
hoću da porstem,
čak do hrastovog vrha.
Mama pečurka:
Dušo moja, moja zvezdice malena,
nemoj se brinuti,
uskoro ćeš biti šarena.
Rođena tek ti si,
i zato još porasla nisi.
Strpljenje treba tebi,
kao što med treba, nestrpljivom medi.
Narator:
Na visokom hrastu,
na najvišoj grani,
na mestu gde dolazi
prvi zračak sunca rani,
jutarnji,
Mudra sova Dora, progovara.
Sova Dora:
Hu –Hu – Huuu
Komšinice pečurko i
komšinice pečurkice,
koje to brige more lice,
tek rođene devojčice.
Znaš li dete, miris kiše rosne?
Poznaješ li zimske vetrove prkosne?
Osetila si sunčeve tople zrake,
ili si videla prolećne boje jarke?
Nisi?
Dušo, nestrpljiva ti si.
Hrast:
Komšinice Doro,
na mestu ti je svako slovo.
Pečurkica malena,
tek je rođena,
a već je nestrpljenjem vođena.
Strpljenje se vremenom stiče,
to nije nešto što iz zemlje niče.
Pečurkica:
(čuči; duri se)
Strpljiva ne želim biti,
to vam neću kriti.
Želim visine, veličine,
udobnost i šarene boje,
mirisne kapljice kiše,
i mnogo više,
i mnogo više!
Veverica:
(kreće se brzo, njen ulazak prati šaljiva muzika)
Ju, ju, ju, juuuuu,
frku moje uši čujuuuu,
juuuuu pečurkice,
nestrpljivice, devojčice.
Slušaj reči mudre sove,
i porašćeš do kraja priče ove.
Juuuuuu…..
DRUGA SCENA: (U zavisnosti od prostora na kojem se odigrava predstava, likovi koje smo upoznali se sklanjaju, ili ostaju da stoje/sede na bini.) Na bini ostaje hrast i pečurkica ispod njega. Mama pečurka, sova i veverica se sklanjaju. Svoj nastup čekaju i zec i miš, koji se kreću po bini.
Narator:
Hrast je oštro i strogo gledao,
ponašanje ružno ovo,
i shvatio,
pečurkica ne sluša ni jedno slovo.
Šteta, šteta. (odmahuje glavom)
Hrast:
U ovoj sjajnoj i zvezdanoj noći,
majka je tvoja strpljivo čekala
trenutak kada ćeš doći.
Pečurko mala,
nestrpljiva nemoj biti,
jer sa prvom kišom i zrakom sunca,
porašćeš ti.
Pečurkica (čuči):
(pesma)
Jadna sam i mala ja,
malena sam rođena,
visoka sam kao travka,
zec me vreba iz prikrajka.
Sivog miša se ne bojim,
brkove mu lako brojim.
Rođena sam malog rasta,
želim rasti čak do hrasta
Zec:
Žurim, žurim, trčim, skačem,
prepreke sve, lako preskačem.
Sušaj pečurko mala,
šta ću ti reći, nije šala.
Kiša je ono što treba tebi,
drugačije porasla ti ne bi.
Strpljenjem sebe nauči,
ne dozvoli da te veličina muči.
Pametna si, mila i draga,
neka ti to bude najveća snaga.
Miš:
Brkovi moji tebi zbore,
pažljivo gledaj visoko, gore.
Ciljeve svoje digni u visine,
ali budi svesna
šta su prave veličine.
Dobrota, skromnost i strpljenje,
tako se stiče od drugih poverenje.
TREĆA SCENA: Narator otvara treću scenu tekstom! Po završetku teskta, čuje se kiša, pljusak, grmljavina, pečurka raste. Na sceni se tokom zvukova kiše pojavljuju leptiri, mrav i pčele koji užurbano trčkaraju, tražeći sklonište. Uplašeni su, pokisli. Primećuju pečurku i sklanjaju se ispod nje, čučnu.
Narator:
Dan je prošao i noć je pala,
zaspala je i pečurkica mala.
Šuma se na sekundu stišala,
zaspali su svi.
Tada se ogroman pljusak dogodi.
Zvuk grmljavine i kiše. Kada prestane kiša, nastupaju insekti.
Mrav:
Išao sam šumskom stazom,
i gledao sam svoja posla,
kad odjednom poče kiša.
Potopila je i mene i miša.
Sakrismo se pod ovo biće,
i gledali dok zora sviće,
sigurni i skriveni.
Spasila je život meni.
Hvala ti! (pečurkica se osmehuje i sluša)
Leptir:
Jeste, jeste, bilo je tako,
sakrio nas ne bi svako.
Hvala ti pečurkice,
ti divna devojčice.
(Pečurkica se sve više i više osmehuje)
1-Pčela:
Bzzzz…bzzzzzz
Život si nam spasila,
i šumu svojim postupkom ukrasila.
bzzzz…..bzzzz
Leptir:
Pridružujem se vašoj hvali.
Ti si pečurkice dokaz
da se može biti heroj,
čak i kada si mali.
2-Pčela:
Strpljivo si rasla tokom noći,
a nisi znala da ćeš nama,
stvorenjima šumskim,
svojim strpljenjem pomoći.
3-Pčela:
Naša su krila suva i čila,
jer si ti strpljivo rasla,
i velikodušna bila.
4-Pčela:
Letećemo lako,
sa cveta na cvet,
i krila ćemo svoja skriti
pod tvoju kapu opet.
5-Pčela:
Bzzz…bzzzzzz
Od današnjeg dana,
tvoja skromnost,
neka je svima znana.
O dobroti tvojoj,
pesme neka se pevaju,
i da se ispod tebe sakriju,
insekti neka ne oklevaju.
6-Pčela:
Bzzzz….bzzzz
Ne znam šta bih još dodala,
osim još jednoga “Hvala“.
Jer, pečurko, više nisi mala.
Dobrotu, skromnost i strpljenje,
spoznala si ti,
pokaži sada celom svetu,
kako je lepo dobra osoba biti!
Pečurkica:
Da sam znala da ću vas ja skriti,
da ću za vaša krila i nožice
skrovište biti,
i da ću vas od kiše
i poplave spasiti,
strpljiva bih bila.
Ipak, zahvaljujem kiši
što je dugo padala,
jer moja je veličina
ono čemu sam se nadala.
Sada vas pozivam,
prijatelji moji:
mravi, pčele i leptiri,
sakrite se pod moju kapu,
dokle god se kiša ne umiri.
Štitiću vas šeširom svojim,
dok strpljivo kapljice kiše, brojim.
Jer, veličina je u onome koliko damo,
veličina je kada svoje mogućnosti znamo.
Narator:
Kiša je nastavila još dugo padati,
a pečurkica je nastavila davati i davati.
Štitila je i skrivala ta malena bića,
i postala je najbolji prijatelj
mrava, pčela i leptirića.
Lako je velik biti, veličinom se dičiti,
ali teško je svoje prave vrednosti
sebi i drugima otkriti.
Važne su:
skromnost, strpljenje i dobrota,
i nikada vas neće biti sramota!
Autor igrokaza: Ivetić Ana, vaspitačica
Eko Stonogica 