Bal prolećnog cveća

Igrokaz “BAL PROLEĆNOG CVEĆA“
(Po motivima bajke “Balska haljina žutog maslačka“, Sunčane Škrinjarić)

Likovi: maslačak, ljubičica, ruža, narcis, bulka, kamilica, zumbul, visibaba, bela rada, iris, pauk, buba – mara i pčela

Deca cveće izlaze na binu i plešu (pratnja klavira ili se koristi prigodna muzika), dok maslačak čuči i tuguje.

Uvod/narator: Svake godine cveće priređuje svoj veliki, raskošni ples do zore. To se događa svake godine u isto doba, samo mi ljudi teško saznajemo tačnu noć i mesto plesa, jer je cveće tajanstveno. Znate i sami, cveće nikada ne govori. Ipak, ovu pruču, meni je cveće ispričalo. Čitavu godinu cveće se priprema za taj ples. Kroje se čarene haljine, nežni ukrasi i čudnovate kape.

Po završetku naratorovog teskta, deca (cveće) sedaju, a jedno po jedno dete ustaje i izgovara tekst. Dok jedno dete govori, ostala deca u sedu plešu u ritmu muzike (instrumental).

RUŽA:
Crvena sam, žuta, roza, bela,
raspevana Ruža, čila i vesela.
Moj nežni miris, mirom miriše,
deca me vole, baš, najviše.

LjUBIČICA:
Moja je haljina ljubičasta zna se.
Nežne i sjajne latice me krase.
Volim da pevam i stihove pišem,
dok za prolećem nestrpljivo uzdišem.
Ljubičica zovu mene,
ja pružam najlepše uspomene.

VISIBABA:
O meni se čak i pesma peva,
a mala me devojčica u snu sneva.
Moja titula je: “Proleća vesnica!“
Nestrpljivo me čekaju sva dečica.
Visibaba bela ja sam,
lagana, kao oblak krasan.

NARCIS:
Moja se haljina žuti kao Sunce,
moj miris usrećuje i razveseljava srce.
Narcis je moje ime,
nagoveštavam kraj hladne zime.
Deca ustaju i ponovo plešu dok narator govori tekst (instrumentalna muzika).

Narator: Vi poznajete, sigurno, svo to cveće: visibabe i ljubičice brali ste u šumama, ruže se kupuju mamama kao dar, narcisi su možda mirisali u staklenim vazama. Ali postoji cvet koji se ne prodaje u cvećarama, ne bere u prolećnim šetnjama, ne miriše lepo. Plakao je belim suzama u svojoj ružnoj izgužvanoj suknji u kojoj nikako nije mogao poći na ples.

Po završetku, deca sedaju i njišu se, a na scenu izlazi maslačak, tužan. Buba-mara za to vreme leprša, pa se obraća maslačku.

MASLAČAK:
Svi su srećni, samo ja sam tužna.
Moja haljina je izgužvana i ružna.
Dečje nožice me stalno gaze,
a ni životinje me ne maze.
Prolećni bal je sve bliže i bliže,
a ja sam nesrećnija sve viuše i više.

BUBA-MARA:
Maslačku nežni, čemu suze na tvom licu?
Zašto ne spremaš blistavu haljinicu?
Zar ne znaš da bal se bliži,
proleće nam dolazi, glavu diži.

MASLAČAK:
Draga Buba-maro, pomozimi ti.
Haljinu mi treba spremiti.
Ova mi se pogužvala, isprljala i pokidala,
zato sam se toliko rasplakala.
(Maslačak seda i nastavlja da tuguje)

Oko maslačka cveće nastavlja svoj ples, a priključuje im se i Buba-mara.

Narator: Ovaj čarobni ples se desio jedne godine, ne znam koje, jer u životi cveća sve se ponavlja. Ono ne broji svoje godine kao mi, ljudi, kod njih vreme brže prolazi nego u našim kalendarima.

Cveće ponovo seda i talasa u ritmu muzike i izlaze jedno po jedno na scenu.

KAMILICA:
I lečim i mirišem i
zdravljem odišem.
Sašila sam haljinicu,
lepršavu, kao maramicu.
Kamilicu lepota krasi,
trebaš me voleti, ko god da si!

ZUMBUL:
Omiljena boja moja, plava je,
a Zumbul ime mi je.
Najlepše mirišem
i elegancijom odišem.

BULKA:
Bulka mi je ime, ponosim se time.
Haljina je moja nežna i vitak mi je stas,
kada vetrić topli duva,
on livadom raznosi moj glas.

BELA RADA:
Moja se haljina belasa,
i njiše se u ritmu talasa.
latica mi koliko i žitnog slada,
ime mi je Bela Rada.

IRIS:
Najlepši, moj je miris,
to vam tvrdim ja,
razigrani Iris.
Ime moje znači duga,
uz mene vas neće dostići tuga.

ĐURĐEVAK:
Đurđevak beli, iskreno vam veli:
“Praporci moji kao zvona zvone,
belina njihova na veselje zove.
Požurite cvetnice, na bal ovaj,
da uveličamo hladnoj zimi kraj!“

Deca cveće sedaju, plešu. Na scenu izlaze maslačak, Buba-mara i pčela. Pčela leprša oko njih. pojavljuje se pauk u uglu scene koji plete mrežu.

MASLAČAK:
Čuješ li lepa bubo, hvalisanje ovo,
brzo mi je potrebno ruho novo.
Na bal i ja želim,
svoju ljubav i dobrotu
sa svima da delim.

BUBA-MARA:
Maslačku dragi, prijatelju moj,
pozvaću u pomoć pametnih pčela roj.

PČELA:
Bzzz bzzzz bzzzzzz
U pomoć stižem prijatelji moji,
pauka starog znam
najlepše haljine kroji.
On će stvar rešiti,
i lepog maslačka utešiti.

U ovom momentu, maslačak se presvlači u belu haljinu.

PAUK:
Čujem li ja to ime svoje?
Kome su potrebne usluge moje?
Star sam i usamljen, ali vrlo vredan,
ulepšaću maslačku barem dan jedan.

Narator: I stari se pauk dade na posao. (Pauk se vrti oko maslačka i oponaša pletenje). Radio je naumorno čitavu noć, a ujutru je haljina bila gotova. I on je pokloni malom maslačku koji je od čuda i prevelike sreće rasklopio svoje žute cvetove.

MASLAČAK:
Haljina je moja lepa, blistava i lepršava,
ali, sada se ovde priča završava.
Dočekali smo proleće u ljubavi i sreći,
čak je i paukova dobrota veća, moglo bi se reći.
Pođimo zajedno sada, svi srećni,
i dočekajmo bal prolećni.

Na muziku “Četiri godišnja doba – Proleće“, deca plešu po osećaju.

Autor: Ivetić Ana, vaspitačica

Tekst za naratora je originalan tekst iz bajke “Balska haljina žutog maslačka“

Krađa u Laponiji

Igrokaz “Krađa u Laponiji“

Uvodna reč:
U Severnoj noći dok spavaju zvezde, dogodila se krađa. Niko znao nije, šta se to događa. Neko je Deda Mrazu račune pomrsio i umalo Novu godinu zauvek ugasio. Kako se to zbilo, poslušajte sada, jer Novu godinu spasila je nada.

Lica: Deda Mraz; Baba Mrazica; Vilenjaci; Vile; Nova Godina; Ledena kraljica

PRVA SCENA
(Platno sa ognjištem ispred kojeg su Deda Mraz i Baba Mrazica, a iza vilenjaci. Deda Mraz pakuje paketiće i pokušava da ih broji. Nervozno šeta, jer shvata da mu fale pokloni.)
Deda Mraz: 15, 16, 25, 30, 38…Kako 38? Kako? Gde su pokloni svi? Sve smo ih juče spakovali mi! Baba Mrazo, draga moja, brzo mi je potrebna pomoć tvoja.

Baba Mrazica: Reci Deda, Mrazuljko moj, koji je to veliki problem tvoj? Šta to vide oči tvoje, mnogo je zabrinuto srce moje.

Deda Mraz: Brojim, brojim, ali u mestu stojim. Poklona nema, šala nije, ne znam šta se u ovom slučaju krije. Ko ih je odneo, sakrio, ukrao, evo glas mi je promukao. (Plačljiv glas; Baba i Deda teše jedno drugo, ostaju na sceni, a pojavljuje se Ledena kraljica i nastupa odvojeno od njih.)
Ledena kraljica: (pravi se važna) Ha-ha-ha-ha, baš sam pametna i vešta ja, sve sam poklone deci uzela. Baš me briga za njihove suze, baš me briga za njihove boli, pokloni su sada svi moji. (Priseća se kada je bila mala, tužna je.) Ja nikada osetila nisam Novogodišnjeg poklona raskošni sjaj, i zato Deda Mraze, tvojoj sreći sada je kraj. Poklon jedan meni dovoljan nije, u tome se rešenje krije. (Odlazi sa scene i podrugljivo se smeje.)

DRUGA SCENA
(Baba Mrazica se obraća Deda Mrazu)
Baba Mrazica: Dragi moj Deda, setila sam se ko nama treba. Vilenjaci su naši majstori pravi, očas posla popraviće stvari. Poklone će nove napraviti, decu sveta od tuge i suza odbraniti. Pozovimo ih! (Okreće se drugarima i publici za pomoć: pozivaju se vilenjaci tri puta).

TREĆA SCENA
(Vilenjaci su bili sakriveni iza platna i sada izlaze na scenu skakućući. Nose alat: kartonske makaze, čekić, eksere, torbe…)

Vilenjak 1: Makaze su moje oružje tajno, sve što ja napravim blistavo je i sjajno.
Vilenjak 2: Čekićem spretno baratam, i sa svakim problemom u koštac se hvatam.
Vilenjak 3: Olovka je moja magična, njome stvaram bića fantastična.
Vilenjak 4: Ruka moja iglom bitke bije, nema tog mede kojeg sašila nije.
Vilenjak: Dajte mi drvenu oblicu i od nje ću načiniti najlepšu dečju stolicu.
Vilenjak 6: Dok izgovorite 1,2,3, šrafcigerom mojim sastavljeni kamiončići su svi.
Vilenjak 7: Slikovnica, knjiga ili časopis, kroz moju veštu slikarsku ruku, prošao je svaki njihov list.
Vilenjak 8: Kada poklon napravimo, mašnama ga ukrasimo. Plišane i trake sjajne, čine poklone zanimljive i bajne.

ČETVRTA SCENA
(Baba Mrazica prilazi vilenjacima koji oponašaju svoje zanimanje, Deda Mraz je prati i cupka nestrpljivo)
Baba Mrazica: Vilenjaci naši vredni, došli ste u pravi čas, teška muka pokrila je sada nas. Ledena Kraljica, ta tužna devojčica, poklone je otela. Ponašanje njeno lepo nije, u tome se muka krije. Sebičluk njeno hladno srce krasi, kao što jelu krase ukrasi. Pomozite mili i dragi, ideju nam dajte, kako da spasimo poklone, vi brzo saznajte.

Vilenjak 1. : Družino moja, hitra i vredna, pomoć je naša, sada Deda Mrazu potrebna.

Vilenjak 2.: Vile dozovite, kucnuo je čas, moraju pustiti svoj mili glas.

Vilenjak 3.: Pesmom će svojom Kraljicu odlediti i srce njeno ljubavlju ispuniti.

Vilenjak 4.: Kraljica će poklone vratiti i sama će na kraju shvatiti: “ Da sebičluk vredan nije, da se samo u davanju sreća krije“.

PETA SCENA
(Vilenjaci, Deda Mraz i Baba Mrazica dozivaju vile tri puta i sedaju. Pojavljuje se Ledena Kraljica, izgleda uobraženo i ljutito.
Ledena Kraljica: Kakvu to buku uši moje čuju, čini mi se da u Laponiji mnogo tuguju. Odlično! (na reč “Odlično“, počinje melodija “Četiri godišnja doba – zima“, Vivaldi. Ledena kraljica se iznenađuje i zagleda.
Na scenu izlaze vile, plešu oko nje, i Kraljičin izraz lica se menja.Muzika staje a vile jedna po jedna se obraćaju kraljici).

Vila 1. : Ja imam moć da ulepšam svaku noć. Imam i moć da otopim najhladnija srca, da na svaka vrata sreća zakuca. Otapam sada zaleđeno srce tvoje, neka bude toplo i milo kao srce moje.
Vila 2. : Ja ti poklanjam moć darivanja, snivanja i praštanja i moć beskrajnog maštanja. Smej se kraljice, vedra mi budi, videćeš, voleće te svi ljudi.
Vila 3. : Ja brišem sva ružna dela i reči, od sada ćeš živeti samo u sreći.

Ledena Kraljica: Šta li se to sa mnom događa, osećam da mi se srce od ljutnje oslobađa. Osećam se probuđeno, od sebičluka oslobođeno. Deda Mraze, Baka Mrazice, Vile, Vilenjaci, sve poklone ću vratiti i boljom ću osobom postati. Sebiča sam bila i svoj deci sveta poklone skrila. Oprostite, neznalica sam bila!

ŠESTA SCENA
(Svi na sceni šapuću: “Evo Nova godina“(3 puta) , a na binu stupa Nova godina i obraća se Ledenoj Kraljici i publici.)
Nova godina: Kraljice Ledena, od danas ćeš se zvati Medena. Srce se tvoje otopilo i ljubavlju ispunilo. Shvatila si da sebičluk lepa osobina nije i da se samo u davanju radost i zadovoljstvo krije. Neka moj dolazak, donese ti oproštaj od svih, a vama, svima, poklanjam ovaj nežni stih:

Neka ova noć, donese magiju i čarobnu moć!
Moć da se snovi i želje ispune,
da vam ruke budu ljubavi pune,
da vam duša bude radosna i čista,
da vam na licu uvek osmeh blista.
Da vam bližnji budu zdravi,
da vas okružuju samo prijatelji pravi.
Večeras je pobedilo darivanje i maštanje ,
jer Nova godina je vreme za praštanje.

Autor teksta: Ana Ivetić, vaspitačica (2022 godina)

Vidim, crtam, šaram, linijama slike stvaram

Koliko puta ste kao vaspitač čuli pitanje od oduševljene majke: “Ko je nacrtao taj rad?“, ili od iznenađenog tate: “Ma da li je sam/a nacrtao/la crtež? Kod kuće uopšte neće da crta.“ Odmah da vam kažem, nemojte sumnjati u sposobnost vašeg deteta. Ono je rođeno da bude posebno. Posebno sebi samom, posebno vama, posebno u vrtiću, školi, a pri tom se ne misli na posebno pa “niko kao on/ona“, već posebno zbog svojih mogućnosti, jer, ne postoji dvoje jednake dece. Od samog rođenja deca istražuju, probaju, posmatraju, upoređuju. Ono što mi, kao odrasli moramo uraditi, jeste da im omogućimo pribor i materijale koje će istraživati, koje će pomirisati, opipati, čak i gricnuti. Na ovaj način proširujemo dečje iskustvo u celosti i podstičemo dečje stvaralačko izražavanje. A na kraju, sve se svodi na igru. Samo podsticanje dečjeg stvaralaštva u osnovi treba da sadrži svojstva igre, da se oslanja na unutrašnje motive i potrebe deteta. Jedino kroz igru dete može sebe predstaviti i iskazati.

Predstavljamo vam likovna rešenja naše dece. Neka su, čak većina, nagrađivana na likovnim konkursima. Kroz igru i dobru zabavu, stvaramo, šaramo, i linijama razgovaramo.

“Mi se ne bojimo, učimo da brojimo“

Nekadašnjem studentu, meni, naziv predmeta “Metodika razvoja početnih matematičkih pojmova“, zvučala je baš grubo, rogobatno. Zar ne može predmet da se zove, npr. “Vesela matematika“, ili “Postani mali matematičar“, “Matematikom do Svemira“? Može, naravno, ali kada si dete, pa da te naziv ne zastraši. Ali dobro, šalu na stranu, sjajan predmet, još sjajniji predavač, provesor Prentović. Često je znao reći: “Bitan je sadržaj koji deci pružate. Pružite i osmislite ga što više. Svaki prostor u sobi treba da omogući detetu da prebrojava, sortira, klasifikuje, upoređuje. I nemojte biti lenje. Učite i tražite nove sadržaje.“ I jesmo učile i jesmo istraživale. Usvajajući pojam broja, naša deca se prvenstveno dobro zabavljaju. Ono “učenje“, samo od sebe dođe.

Tako su, “same od sebe“, došle i brojalice. Prvo smo ih smišljale zajednički sa decom, pa smo ih zapisale. Brojanje i prebrojavanje je išlo lako.

Dok smo izbrojale do pet, pojaviše se Marko i Ana, čudesan duet, pa sada sa brojalicama, obilazimo celi svet.

Male nožice prave samo velike korake

“Nije teško biti fin“, stara je izreka koju učimo od najranijeg detinjstva. Stvarno, nije teško, samo kada se hoće. To bi ukratko značilo da nije teško reći “Dobar dan“, “Dobro veče“, “Izvini“, “Hvala“, kao i sve ostale lepe reči. Ali, nije teško ni čuvati svoju okolinu, a pritom se ne misli samo na sopstveno dvorište, već i na ono zajedničko, komšijsko, vrtićko, školsko.

Sa prvim zracima sunca, proveravamo stanje naše uže i šire okoline. Nije sjajno. Papir tu, kesa tamo, kartonska kutija na klupi. “Zašto i ko je ostavio?“ – pitaju se najmlađi. Kako ne bismo učili malene da okrivljuju, radije ih učimo da ispravljaju. Tako će izrasti u odgovorne pojedince koji će nastaviti stečeno znanje širiti i uticati na neke druge, koji možda ne znaju. A vrlo je jednostavno. Zajednički osmišljamo eko-poruke i odnosimo u obližnju šumu.

“Svoje smeće u kantu baci, a do kante te vode naši znaci!“

Maskenbali

U ranom detinjstvu, često sam sama sebi postavljala pitanje: “Kako je to biti odrastao, kako izgleda jutarnja rutina pripremanja za odlazak na posao?“ Posmatrajući odrasle sa kojima sam provodila vreme i uz koje sam rasla, mama, baka, deka, sve mi se činilo da mi se njihova rutina baš i ne dopada. Znaš da moraš ustati, znaš da moraš otići na posao, moraš biti aktivan na poslu, dati svoj doprinos, a ponekad i pružiti malo više od maksimuma. Jedno veliko “uh“ mi se često motalo kroz glavu. Pa ja nisam kancelarijski tip, ja ne umem sedeti na jednom mestu i računati, teško iznova i iznova ponavljam istu stvar i zato ću odabrati da zauvek ostanem jedno veliko dete. Sreće moje ogromne kada sam shvatila da je to više nego jednostavno.

Biti vaspitačica nije samo posao. Biti vaspitačica je životni poziv. Idem u vrtić i razmišljam kako ću i čime danas isflekati i izlepiti ruke i uniformu. Razmišljam o aktivnostima na koje će me deca odvesti, o bajkama koje ćemo zajedno pročitati, o igrama koje ćemo odigrati ili izmisliti. I u svoj toj zabavi, jer sa decom je uvek zabava, dođe na red maskenbal. Eh, sreće naše kolektevne. Skaču deca, skaču vaspitačice i svaki put kada se maskenbal završi, sledi pitanje: “A koju ćemo masku sledeće godine odabrati?“

Malo po malo, dolazimo do pregršt šarenolikih i razigranih kostima. Boraveći u svetu bajki, posetili smo najmagičnija mesta: leteli smo Egziperijevim avionom i pratili avanture “Malog princa“; plovili piratskim brodom kapetana Kuke i slušali o pobedi “Petra Pana“; utešili smo tužni cvetić, stvorivši mu “Balsku haljinu žutog maslačka“; leteli smo zelenom šumom “Vila i vilenjaka“; “Snežanu“ je spasilo 57 patuljaka; “Aladin“ nas je provozao na svom letećem ćilimu; “Zmaj iz Nare“ je bio vrlo fin i drag; “Afričko pleme“ nas je naučilo kako da dozovemo lepo vreme.

Ostaje nam da željno iščekujemo sledeći odlazak u neku bajkovitu avanturu. Možda već znamo i koju, ali neka za sada to ostane naša mala tajna.

Novogodišnja radionica “UKRAS“

Sve se može, kada se vredne ruke slože!

Bližimo se Novoj godini i euforija se oseti u vazduhu. Deca su raspevana, vesela, raspoložena i pomalo šašava, jer im se apetit za potrošnjom lepka povećao na maksimum. “Samo da zalepim još ovo ovde, samo još da isečem jelku, da obojim poklon, pa ponovo zalepim.“ Ideje su im nepresušne. Na nama, vaspitačicama, ostaje samo da im damo lepka i perlica, šljokica i papira, koliko god im ručice mogu podneti. Ali, pozivamo i roditelje u pomoć. Zajedničkim snagama, napisali smo pismo Deda Mrazu, u nadi da će vilenjaci na vreme najdivnijem deki preneti naše želje.

Slovo po slovo – REČ

Eko – slovarica

Detinjstvo je najlepše životno doba. Barem ga se ja tako sećam. Igra lutkama, plišanim medama, ukrasnim papirima… Nekako mi se čini da je moja generacija mnogo bezbrižnije provodila sate u igri, u igri bez računara, mobilnih telefona, tableta, a nekim spravicama ni ime ne znam. Ova šarenolika igra reči, navela je nas, vaspitačice iz “Stonogice“ da osmislimo igračku koja će prvo decu privući svojim izgledom. Uspele smo u tome. Potom sledi zainteresovanost. “Čemu ona služi?“ “Ovo su slova“, kažu deca, “Hajde da pišemo“. I tako “Eko – slovarica“ započinje svoj život u našem vrtiću.